Gregory Benford - Galactic Centre - 03. Great sky river

VIP免费
2024-12-23 0 0 525.9KB 176 页 5.9玖币
侵权投诉
Gregori Benford, VELIKA NEBESKA REKA
Prevela Zvezdana Šelmiæ
Prolog
PROPAST
Kilin je koraèao kroz prostrane ruševine.
Iscrpljen, probijao se kroz hrpe uništenog èelika, urušenih tavanica,
cigle, kamena i zdrobljenog nameštaja.
Promuklo je dozivao svog oca. "Abrahame!"
Tiho mrmljanje vetra odnelo je ime. Dim se podizao sa tinjajuæih vatri i
lebdeo ka njemu, pa je izgledalo da se vazduh leluja i podrhtava.
Odatle se Citadela pružala pred njim niz prostrano, neravno brdo.
Zamršeni prolazi sada su bili pretvoreni u hrpe kamena i šljake. Nogu ukoèenih
od iscrpljenosti, oèiju crvenih od dima i bola, zastao je pred zdrobljenom
površinom belog mermera - urušenim ostacima kupole koja se nekad uzdizala na
kilometar iznad botanièkog vrta Citadele. Mesta na kojima je trèao i igrao se,
voleo i smejao se...
"Abrahame!" Retko je izgovarao oèevo ime i sada mu se èinilo èudnim i
stranim. On se zagrcnu i poèe da kašlje. U grlo mu je prodro smrdljivi dim.
Niži nivoi Citadele su pomahnitalo goreli. Maške su prvo tamo prodrle.
Tamni veo je visio nad udaljenijim podruèjima - Široko šetalište, Zelena
pijaca, Sedište tri dame. Nazubljene ivice srušenih zidova pokrivala je èað.
Iza toga, gordi tornjevi bili su pretvoreni u tupe panjeve. Njihovi
ostaci predstavljali su èudovišta obraðenog èelika. Vetar u to promeni pravac
i donese mu zvuk zidova koji se ruše.
Ali vetar nije nosio ni jeèanje ni vrisku. Citadela je bila nema. Maške
su oduzimale život i liènost, ostavljajuæi samo ispražnjena tela.
Kilin se okrenu i poðe duž padine. Ovo je bio njegov stari kraj.
Ispreturani blokovi i zdrobljene ograde ne behu još u potpunosti sakrili staze
i prolaze koje je poznavao kao deèak.
Tu je ležao èovek, oèiju iskolaèenih prema zatamnjenom nebu.
Tamo je neku ženu raspolutila srušena greda.
Kilin ih je oboje poznavao. Prijatelji, daleki roðaci Porodice Bišop. On
dotaèe oba hladna tela i potom poðe dalje.
Bio je pobegao sa ostacima Porodice Bišop. Brzo su stigli do dalekog
grebena, i tek tada je primetio da meðu preživelima nema njegovog oca. Kilin
se onda uputio natrag ka Citadeli, uzevši energetske nazuvke radi brzine.
Nalik na vitke pištolje, noge su ga pronele kroz porušene odbrambene zidove
pre nego što je iko u Porodici primetio njegov nestanak.
Abraham je branio spoljašnje nasipe. Kada su se maške tuda probile,
prsten ljudske odbrane raspao se i pretvorio u strašnu zbrku. Maške su
prodirale unutra. Kilin je bio siguran da je èuo oèev glas kako doziva preko
komunikatora, ali onda ih je bitka sve ponela u divljem, vrelom tornadu smrti
i panike.
" Kiline!"
On zastade. Cermo Sporaæ dozivao ga je preko komunikatora. "Ostavi me na
miru", dobaci mu Kilin.
" Hajde! Nema više vremena!"
"Poðite nazad."
"Ne! Maške su još svuda okolo. Neke idu i ovamo."
"Stiæi æu vas."
"Trèi! Nema više vremena."
Kilin odmahnu glavom i ništa ne odgovori. Pokretom prsta se potom
iskljuèi iz kom-mreže.
Peo se kroz razvaljeni kamen. Èak i u energetskom odelu bilo je teško
probijati se strminama uništenih zidova. Mada maške behu probile ogromne rupe,
masivni zidovi su se neko vreme još držali. Ali, èak i teški temelji na kraju
su poklekli pod neprekidnim, moænim udarcima.
Prošao je ispod luka koji nekim èudom beše preživeo. Znao je šta leži
pred njim, ali nije mogao da se uzdrži.
Bila je u istom položaju. Dok ju je nosio, vreli zrak beše dohvatio
njegovu ženu i èitava leva strana bila joj je spržena.
"Veronika."
On se saže i zagleda u njene otvorene sive oèi. Zurile su u zauvek
poraženi svet.
Nežno je pokušao da zatvori te prekorne oèi. Kruti, ukoèeni kapci odbili
su da se pokrenu, kao da ona želi da i dalje poslednji put gleda Citadelu koju
je volela. Blede usne su joj bile razdvojene u poluosmeh, kakav je uvek imala
pre nego što bi progovorila. Ali koža joj je bila hladna i tvrda, kao da se
sada prikljuèila nepokornoj èvrstini samog tla.
On se uspravi. Oseæao je njen pogled na leðima dok je nagonio sebe da
iziðe.Spoticao se preko skljokanih hrpa koje su nekada bile kuæe, radionice,
elegantne arkade. Vatra je pucketala i u centralnoj biblioteci.
Javni park bio mu je omiljeno mesto, obilno bogatstvo vlažnog zelenila u
suvoj Citadeli. Sada je i to bilo sprženo i dimilo se.
Dok je prolazio kraj zdrobljenog Senata, njegove alabasterne galerije su
zajeèale, zadrhtale i polako se srušile.
Oprezno je išao dalje, ali nije bilo ni traga od maški... "Abrahame!"
Oko njega ležali su razneseni ostaci njegovog deèaštva. Ovde je, u
oèevoj radionici, nauèio da koristi energetsko vozilo. Tamo je, pod gordim
ozidanim svodom, prvi put sreo smernu, stidljivu Veroniku.
"Abrahame!"
Ništa. Ni tela. Verovatno je ležalo pod porušenim nasipima.
Ali, još ne beše obišao èitavu prostranu graðevinu koju su ljudi
generacijama gradili. I dalje je postojala šansa.
" Kiline!"
Ovog puta to nije bio Cermo. Fanin glas probio se do njega, oštar i
samouveren, uprkos tome što beše iskljuèio kom.
"Povuci se! Ovde više ništa ne možemo da uèinimo."
"Ali... Citadela..."
" Nema je više. Zaboravi je."
"Moj otac..."
"Moramo da bežimo."
"Ostali... Možda je neko..."
"Ne. Sigurni smo. Tamo nije ostao niko živ."
"Ali..."
"Odmah. Pet žena ostalo je da pokriva Krišninu kapiju. Izaði tuda, pa
æemo poæi ka Rolovom prolazu."
"Abraham..."
"Èuješ li me? Požuri!"
Okrenuo se da pogleda još jednom. Kada je bio deèak, ovo je
predstavljalo njegov èitav svet. Citadela beše uèinila topli dodir èoveèanstva
stvarnim i umirujuæim. Odluèno se odupirala neprijateljskom svetu spolja -
snažna, ali i ljupka. Njeni skladni tornjevi blistali su kao kameni slatkiši.
Kada se, posle kratkih pohoda, vraæao u Citadelu, srce bi mu uvek poskoèilo od
samog pogleda na ponosne, visoke tornjeve. Mnoge èasove proveo je u lutanju
kroz lavirint hodnika Citadele, diveæi se elegantnim ukrasima na visokim,
zasvoðenim tavanicama. Citadela je oduvek bila prostrana, ali i topla, jer
svaka pažljivo oblikovana niša beše ispunjena duhom zajednièke, ljudske
prošlosti.
On pogleda ka mestu gde je ležalo Veronikino telo.
Nije imao vremena da je sahrani. Svet je sada pripadao živima,
groznièavom bekstvu i sporoj melanholiji.
Kilin natera sebe da se udalji od nje za korak, prema Krišninoj kapiji.
Pa još korak.
Razrušeni zidovi nadvijali su se sa svih strana. Bilo mu je teško da
pronaðe put.
Magla i dim kovitlali su se pred njim. "Abrahame!" ponovo je povikao put
prazne tišine.
Visoki, mrežasti prolazi Citadele sada su ležali zdrobljeni u prašinu,
rasuti po unutrašnjim dvorištima. Prešao je preko drevnog, poznatog podruèja u
otupeloj vrtoglavici. Krateri su zjapili tamo gde se nekada jarcao i smejao.
Na ivici zadimljenih ruševina još jednom se okrenu. "Abrahame!"
Potom oslušnu, ali ne èu ništa. A onda, iz daleka, do njega dopre
ubrzano zujanje poruka maški, i od tog zvuka usta mu se istog èasa osušiše.
On se okrenu i potrèa. Trèao je bez nade, puštajuæi da mu noge same
nalaze put. Pogled mu je zaklanjala peckava prašina...
Trzaj.
Naglo, zaslepljujuæe svetlo.
"Ej, bre. Budi se."
Kilin se zakašlja, pa zaèkilji kroz snažni bljesak grubih žutih lampi.
"A? Šta..."
"Ma, 'ajde, diž' se. Fani nareðuje."
"Ja, ne mogu..."
Nad njim se naginjao Cermo Sporaæ. Krupno, nasmešeno lice bilo je
umorno, ali ljubazno. "Samo sam ti izvuk'o stim'lator. Nije bilo vremena da te
lepo budim."
"Ah... lepo..."
Cermo se namršti. "Opet si sanj'o?"
"Da... Citadelu..."
Cermo zaklima glavom. "Tog sam se i boj'o."
"Veronika... Našao sam je."
"Da. Èuj, a da ne misliš o tome, a? Bila je dobra žena, sjajna cura.
Ali, sad je se okani."
"Ja..." Kilina je jezik boleo od dozivanja oca. Ili je to bilo od
alkohola koji sinoæ beše progutao?
Ovo je bilo jutro, rano jutro. Oseæao je ukoèenost od dugog sna. On
zvirnu naviše i ugleda senovitu masu tuðinske mašinerije. A onda se seti: bili
su se preko noæi smestili u Valovu. Svuda oko njega budila se Porodica Bišop.
"'Ajde", navaljivao je Cermo. "Izvini što sam ti izvuk'o stim'lator.
Sredi se. Idemo napolje."
"Kako... otkud sad?"
"Ledrof je vid'o neku njušku kako ide 'vamo. Misli da je pošla u ovaj
Valov da se sredi."
"Oh..." Kilin odmahnu glavom. Bol se širio iz slepooènica na vlažno
èelo. Kada j seo, graške noænog znoja zakapaše mu sa nosa.
"Bolje se neko vreme okani stim'latora", nastavi Cermo, mršteæi se.
"Loše sanjaš od toga."
"Aha." Kilin klimnu glavom i poèe da nazuva èizme: poslednja stvar koju
svlaèiš i prva koju oblaèiš.
"Prošle su godine, znaš", ljubazno napomenu Cermo. "Vreme je da se
zaboravi."
Kilin se namršti. "Godine...?"
"Jakako." Cermo se malo zagleda u njega, oèito zabrinut. "Šest godina od
Propasti."
"Šest..."
"èuj, svi mi to volimo, da se malo stim'lišemo tu i tamo. Ali, ako te to
vraæa u gadno stanje, bolje nemoj."
"Ja... valjda."
Cermo ga potapša po ramenu. "Ajde, diž' se. Idemo brzo."
Kilin klimnu glavom, i Cermo Sporaæ poðe da budi i ostale. Njegova
krupna prilika brzo je klizila kroz senke tuðinskih kanistera i mašina.
Kilinove ruke su navlaèile èizme, ali mu je um još lutao po seæanjima.
Njegova prljava odeæa, iznošene èizme, žuljevi i mrlje po šakama... sve je
potvrðivalo šta se dešavalo posle pada Citadele, posle Propasti.
Polako je ustao, oseæajuæi kako se ohlaðeni mišiæi zatežu i bune.
Citadela beše nestala.
Veronika.
Abraham.
Sada mu je ostao samo sin. Tobi. Samo deliæ Porodice Bišop.
I, konaèno, pred sobom je imao samo beskonaèno dugu buduænost bekstva,
odmora i ponovnog bekstva.
Prvi deo
DUGO POVLAÈENJE
1.
Nešto ih je pratilo.
Pod bledožutim nebom, Porodica se upravo iskobeljala preko grebena
oštrog kao žilet. Kilinovi nazuvc zviždali su dok je ravnomernim tempom
savladavao strminu.
Crveno tle bilo je sa dubokim naborima i ispucalo. Ivice tragova
traktorskih guma su još bile oštre u ispucaloj glini. Ovde je bilo toliko malo
kiša da su tragovi mogli biti stari i èitavo stoleæe.
U podnožju padine širile su se crne fabrièke zgrade. Kilin prelete preko
blistavih abonosnih kupola, nagnavši servere da se sklone od njegove senke,
odzvanjajuæi pri tom od glupog besa.
Kilin jedva da ih je primetio. Posmatrao je reèite simbole ispisane
stroboskopom u svojoj desnoj mrežnjaèi.
Eno: brzi blesak zelenog, prilièno daleko pozadi.
Pojavljivao se i nestajao, ali uvek na drugom mestu.
Eno, opet. Daleko pozadi.
Nije ih direktno pratilo. Nije se ponašalo kao Maroder. Bilo je mudro.
Kilin trepnu, da bi dobio drugu sliku. Porodica se videla kao
neravnomerni sloj plavih taèkica na topo mapi. Bilo mu je milo što vidi da
dobro održavaju oblik ravnostranog trougla. Cermo Sporaæ vukao se pozadi, kao
i uvek.
Kilin je video i sebe, tirkiznu taèkicu koja je titrala na vrhu. Vršni
èovek. Meta.
On iskrivi lice. Ovo mu je bilo prvi put da bude vrh, i baš sada se
pojavila ta prokleta zagonetka. Pokušao je da se izvuèe kada mu je Kapetan,
Fani, naredila da zauzme vodeæi položaj. Bilo je drugih sa više iskustva -
Ledrof, Džoslin, Cermo. Mnogo radije bi ostao pozadi. Fani mu je stalno davala
ovakve dodatne poslove, i mada ih je bez roptanja sve izvršavao, od ovoga se
od samog poèetka ježio.
Fani je znala više od svih drugih; mogla je da prozre trikove Marodera.
Ona bi trebalo da je ovde napred. Ali, stalno je isturala njega.
A sad, i ovo. On se spusti iz vazduha, èkiljeæi.
Zaustavio se na izbušenoj plastiènoj ploèi, od onih starih koje su maške
koristile u neku davno zaboravljenu svrhu. Piljevina za pakovanje razlete se
pod toplim vetrom, stvarajuæi prljavosivi sloj preko njegovih kreènjakom
izjedenih èizama. Tle je bilo prekriveno mašinskim otpadom, toliko obiènim da
ga nije ni primeæivao.
"Imam neku taèku pozadi", javi on Fani.
" Njuška?" upita ona.
"Aaa, nikako", brzo odvrati Kilin kako bi prikrio nervozu. "Misliš li da
bih ti javljao da je to ona ista Njuška koja se veæ danima vuèe za nama?"
"Pa, šta je onda?"
"Ne'm pojma. Izgleda veliko, pa onda malo."
Kilin nije znao kako radi njegov skener prostora u retini, i imao je
samo uopštenu predstavu o radarskim snopovima. Ipak, znao je da stvari ne bi
smele da izgledaju velike u jednom prolazu, a male u drugom. Navika je znaèila
više od analize.
" Oprema ti zakazuje?"
"Pojma nemam. Dobro odbleskuje", odvrati Kilin, pomalo oklevajuæi. Da li
ga Fani zavitlava? Nije znao šta mu se manje dopadalo - ono što ih ovako
prati, ili moguænost da ga oprema izneverava.
Fani uzdahnu. Žilava i brza, predstavjala je gotovo nevidljivu taèkicu
daleko pozadi. Kilin ju je èuo kako škrguæe zubima, pokušavajuæi da se odluèi,
kao što je to uvek radila.
"Štabre?" nestrpljivo je upita on. Od nje je zavisilo. Onaje bila
Kapetan Porodice i imala je za sobom dug život pun prièa i iskustava, i
nataloženo znanje koje je u sukobima sa maškama Maroderima znaèilo više od
svega drugog.
Bila je Kapetan tokom svih godina koje je Porodica Bišop provela u
pokretu. Znala je veštine bekstva i potere, pretraživanja i kraðe, zavaravanja
i napada. I kroz sve te užasne godine zadržala je Porodicu na okupu.
" Približava se?"
"Izgleda. Brzo se kreæe."
Fani ponovo zaškrguta zubima. Kilin je u svom umu mogao da vidi njene
mudre oèi kako se boraju u uglovima, dok je procenjivala položaj. Njeno toplo
prisustvo ispunjavalo mu je èula, donoseæi èvrstu, stalnu smirenost. Bila je
Kapetan toliko dugo i toliko uspešno, da Kilin nije mogao ni da zamisli kako
je Porodica mogla bez nje ranije, dok su živeli u Citadeli.
"Pa, da naèinimo pesnicu" odluèi se najzad ona.
Kilin oseti olakšanje. "Važibre."
"Objavi poziv."
On žmirnu. "Zar neæeš ti?"
"Ti si vrh. Pa, i ponašaj se tako."
"Ali, ti znaš više o..." Kilin je oklevao. Nije želeo da prizna svoje
sumnje, naroèito dok Ledrof i otali verovatno prisluškuju. Još manje mu se
dopadala pomisao da predvodi napad.
"Slušaj, Ledrof je ovo radio ranije, a i Džoslin. Spustiæu se nazad
i..." "Ne. Ti."
"Ali, ja ne..."
"Æutbre!" Ovo je baš bilo iznenadno i oštro. "Javljaj!"
Kilin obliza usne i pokuša da se smiri, a onda upotrebi opšti
komunikator. " Svibre nalevo! Pesnica!"
Veæina Porodice beše do tada veæ prešla nazubljeni greben. To æe im dati
kakav takav zaklon od onoga što se približavalo otpozadi. Posmatrao ih je kako
se rasipaju niz neravne, jarugama ispresecane brežuljke. Bili su spora bujica,
a svaki pojedinaèni odziv bio je nalik na piskavi zov insekta.
Kilin ni za trenutak nije pomislio da glasove nose radio talasi, jer
èitav život beše proveo u okruženju senzora, omoguæenom spajanjem akustiènih i
elektromagnetnih signala. Naèiniti razliku izmeðu njih zahtevalo bi više
nauènog znanja nego što ga on ikada beše stekao, nego što æe ikada steæi.
Umesto toga, èuo je nakupljanje sitnih glasiæa nalik na tihu zvonjavu, dugu i
daleku u vrelom mirnom æutanju prašnjavog kasnog popodneva. Iako je svaki
pripadnik Porodice napredovao divnim dugaèkim koracima, Kilinu se èinilo da
Porodica u celini lebdi razapeta na izvesnoj udaljenosti, toliko je postepeno
napredovala, kao gusti i tamni prosuti sirup. Pristizali su teško i polako,
izmoždeni i možda poslednji ostatak èoveèanstva; revnosno, spretno, složno.
Kilin uhvati deo Ledrofove reèenice. "Zašto je Kapetan stavila njega...
Da mi je znati zašto je on tamo gore..."
"Dosta prièe!" ubaci se Kilin.
" Ne bi um'o da naðe ni svoje dupe, ni obema rukama..."
"Rekao sam tišina!" ljutito prosikta Kilin.
Kilin je i ranije, preko koma, bio u prilici da èuje Ledrofova
poluglasna zakeranja. Do sada na to, meðutim, nije obraæao pažnju. Nije bilo
potrebe da srlja u sukob sa tim krupnim, samouverenim èovekom. Ali, sada više
nije mogao da to trpi; Ledrof ih je dovodio u opasnost.
"Kan'da se trza na svaku siæu", nastavljao je Ledrof, ali, ipak, naglo
uæuta.Kilin požele da se to Kapetqn Fani ubacila u opšti kom i uæutkala
Ledrofa. Èak i obièno opominjuæe coktanje jezikom smesta bi ga uæutkalo.
Porodica se spuštala sve niže, koristeæi veštinu steèenu tokom teških
godina. Zaokrenuvši ulevo, rasuli su se meðu èvornovatim, zaobljenim zgradama
fabrièkog kompleksa.
Fabrièke maške se naglo zaustaviše kada je Porodica prohujala, lako i
brzo, kroz njihovo podruèje. Potom su se masivne, naizgled nespretne mašine
zgrbile, uvlaèeæi udove u izubijana aluminijumska kuæišta. Takve maške nisu
imale nikakv drugi odbrambeni mehanizam, pa Porodica uopšte nije obraæala
pažnju na te tuponose oblike nalik na kornjaèe.
Ipak, ljudi su morali da budu brzi. Znali su da æe, ukoliko tu ostanu
duže, i sporomisleæi bageri poslati poziv. Doæi æe Kopljanici.. A možda i
nešto gore.
Kilin se za trenutak zamisli nad moguænošæu da je ono što ih prati neki
Kopljanik, privuèen sitnim okupljanjem koje je Porodica obavila pre nekoliko
dana. On još jednom proveri nejasne, treperave tragove iza sebe.
Ne, ni nalik na Kopljanika. Ovo je nešto znatno manje. Jedva da je
tvorilo ikakvu sliku. Pa ipak...
"Hej!" uzviknu on. Dva puta je kažiprstom dotakao desnu slepooènicu,
èime je poslao topo mapu èitavoj Porodici. "Okupljamo se!"
Ljutito mrmljajuæi, poèeli du da se rasturaju, kvareæi pravilni trougao.
Umesto toga naèinili su tradicionalne koncentriène krugove, isprekidane zato
što je u Porodici sada bilo tek nešto manje od tri stotine èlanova. A neki od
njih su bili bolno spori - trapavi, ili stari, ili ranjeni u ranijim
okršajima, bitkama i nesreæama.
Fani odmah uvide u èemu je stvar i javi se. "Potprašite pete!"
Stara izreka je pomogla. Svi su poèeli brže da trèe, oseæajuæi za leðima
neizgovoreni strah.
Kilin otposla najsvežiji topo do Fani... Prikazivao je mrlju plavobelih
zraka iza njih.
"Gde je?" upita ona.
"Po...pojma nemam", priznade Kilin. "Ali, kao da ima nekakav štit."
"Namerno zavaravanje?"
"Mislim da ne, ali..."
"U ovakvim situacijama tvoj topo nije dobar za odreðivanje velièine.
Proceni brzinu. Nikakva proizvodna maška ne kreæe se brzo kao Maroder."
"Ovo se kreæe malo brzo, pa malo sporo."
"Mora da je Maroder."
"Misliš da stanemo i saèekamo ga?"
Osetio je njen procenjivaèki pogled kao hladan klin u svojim èulima.
"Šta ti misliš?"
"Pa... možda nas samo posmatra."
" Mož' bit."
Ništa nije prepuštala sluèaju. "Ipak, najbolje da nastavimo ovako, kao
da ga nismo primetili."
Jeste, dok god možemo da vidimo gde je."
Kilin se za trenutak upita šta joj je to trebalo da znaèi, ali nije hteo
da pita, jer je Ledrof svakako slušao. Odgovorio je krajnje oprezno. "Stalno
skaèe okolo."
" Možda je neka nova maška."
Pa? pomisli on. Kako da odgovorimo? Ipak, pazio je da mu glas bude miran
i samouveren dok je govorio. "Mislim da ne treba da odamo da smo ga videli.
Ako samo proverava opremu, brzo æe otiæi."
" I vratiæe se kada budemo spavali", mirno odvrati ona.
"Pa šta? Stražar æe ga videti... Ali, ako ga sada napadnemo, dok ga ne
vidimo dobro, možda æe pobeæi. Onda æe se vratiti sa boljom opremom, i tada ga
neæemo videti i smoždiæe nas."
Fani dugo nije odgovarala i Kilin se upita nije li ispao budala. Lièno
ga je obuèavala veštinama, ali se on uvek oseæao sitnim u poreðenju sa njenim
sigurnim, skoro nemarnim vladanjem znanjima Porodice. Umela je da bude strog
Kapetan, vešt taktièar, odluèna i brza. A kada bi završili borbu ili bekstvo,
pa se opet okupili oko noænih vatri da prièaju prièe, umela je da bude topla
kao prava baka. Kilin bi sve uèinio da je ne razoèara. Ipak, morao je da zna
šta da èini, a ona mu nije davala lake odgovore.
" Dabre. Tako je najbolje, pod uslovom da je ovo obièan Maroder."
Kilin oseti nalet ponosa zbog njene pohvale. Ipak, prizvuk zabrinutosti
u njenom glasu nagna ga da upita: "A šta ako nije?"
"Onda æemo bežati. Što brže možemo."
Sada su bili u podbrežju, i Porodica je trèala preko izlokane ravnice.
Fani je dahtala kad se ponovo oglasila. "Vidiš li ga?"
"Nebre."
"Dosad je veæ trebalo da se pojavi na grebenu. Ne sviða mi se to."
"Misliš da je zamka?" Kilin je razmišljao o raznim moguænostima, dok je
pretraživao svoj topo prikaz. Ponovo je poželeo da su na njegovom mestu
Džoslin, ili èak i onaj prokleti Ledrof. Ako doðe do napada, voleo bi da je
kraj svog sina. On pruži pogled unapred i ugleda Tobija u središtu pokretne
formacije Porodice.
Fani beše zaostala, ispitujuæi greben.
Kilin opet potraži pogledom njihovog varljivog gonioca. Topo mu je
poigravao u oku, stvarajuæi trake svetlosti.
Još zamagljenih tragova.
Zdesna se videlo mutno, bledoplavo svetlucanje.
Kilin prekasno shvati da bi bilo bolje da su se držali grebena. Ovako su
se izložili, a i izgubili neprijatelja. On ljutito zagunða i požuri napred.
Bili su veæ dosta odmakli kroz široku dolinu, kada je pogledao udesno i
video najpre sloj talasavog zelenila, a potom i daleku kamenitu padinu. Bio je
to svež kamen, oèišæen nekom rudarskom mašinom, a površina mu je bila
žuækasta, gola i izbrazdana.
Meðutim, pre samo nekoliko trenutaka tog kamena nije bilo tamo. Kilin je
bio siguran u to.
"Sledite me!" povika on, obraæajuæi se èitavoj Porodici, pa pohita ka
niskom bregu. "Fani, ti se..."
Ali, prekinu ga oštro pucketanje.
Video je Fani kako pada. Iznenaðeno je kriknula, i glas joj beše postao
oštriji, pun nagle plime straha i bola.
On se okrenu i pripuca po dalekim talasastim bregovima, gde su stajali
napola dovršeni blokovi romboidnog kamena.
Odjek mu donese zvuk škljocanja, brze smrti elektronike.
Pogodak. Verovatno ne dovoljno dobar da ubije to nešto, ali dobili su
nekoliko sekundi.
"Brže, brže!" povika on.
Pošto su izgubili Fani, morao je da što pre skloni Porodicu odavde.
Kilin zažmirka, i ugleda plave taèke Porodice kako se slivaju ka neravnom
terenu koji æe im pružiti kakav takav zaklon. Dobro je. Ali, gde je...?
"Tobi! Drži se onog potoka, vidiš ga?"
Na klik odatle, njegov sin je oklevao.
"Desno od tebe!"
...i u trenutku koji je izgledao kao veèno balansiranje nad bezdanim
ambisom, Kilin je bio siguran da je deèakova oprema uništena ili
preoptereæena, i da nije mogao da èuje upozorenje. Ili je bio zbunjen
elektronskom bukom. ili se beše umorio od trèanja. I zato æe ostati kao
ukopan, sve dok na suvoj i pustoj poljani ne ostane ni jedna nepokretna meta
koja bi uskoèila u riblje oko soèiva nevidljive maške Marodera. Kao zamrznuta
neodluènost njegovog æe sina pretvoriti u idealnu metu.
Ukoèivši se za trenutak, Kilin se priseti vremena kada je sa ocem pošao
u jednostavan sakupljaèki pohod, najobièniju potragu za potrebnim
èip-delovima; izgledalo je to tako laku, da i majka beše pristala da ga pusti.
A tamo se Maroder obrušio na njih kada su stigli do izdvojene razrušene
stanice, gde su serveri poslovali u nemoj i tupoj poslušnosti. Kilin beše
skrenuo malo u stranu, da bi išèupao servo iz prašnjavog skladišta, ali ga je
Maroder (taènije Zveèarka, stara ali potpuno naoružana) primetila i pojurila.
Tri muškarca i jedna žena razneli su potom Zveèarku na sastavne delove, na
jedva dva koraka od Kilina koji je panièno bežao. Toliko se bio prepao, da se
uneredio u odelo. Ipak, sada se više nije seæao stida kada je smrad poèeo da
se širi, niti zavitlavanja prijatelja. Seæao se samo pogleda svog oca: oèiju
užagrenih u dupljama, punih oèajanja. Kilin je znao da se i njegovo lice sada
zgrèilo u išèekivanju predviðenog užasa, dok je njegov sin nepokretno stajao,
tokom jednog èvrstog otkucaja srca nepopravljivo izgubljenog vremena...
"Tobi!"
"Uh, dabre."
Daleka prilika sasuljala se niz obalu, u zmijoliki isušeni vodotok.
Kilin nije mogao da diše. Shvatio je da se i sam ukoèio, predstavljajuæi
savršenu metu.
"Drž' se i napred, deèko", doviknu on sinu, dok se okretao i sklanjao.
Istog èasa osetio je kako nešto prolazi - ssssip! - kroz nepokretni
vazduh.
Desnim okom uoèio je brze, treperave, narandžaste iskre. To je znaèilo
da nešto pretražuje, pokušavajuæi da prodre u njega. Ali, bilo je brzo, brže
od ièega što je poznavao.
Bockavo ledeno crvenilo je prodiralo kroz njega sa bolnim škripanjem.
Kilin se baci na tle. "Fani! Kako je?"
" Ja... auhhh... ne mogu..."
"Ova stvar... šta je to?"
" Nisam... videla... godinama..."
"Šta da radimo?"
Ledrof pokuša da se ubaci u uski snop koma, ali ga Kilin opsova i
blokira ga.
" Ne... veruj... onome... što... vidiš.."
"Šta..."
Starica se zagrcnu, i linija joj zaneme.
Fani je više od svih u Porodici poznavala retke, smrtonosne maške.
Borila se sa njima vrlo dugo, još i pre nego što se Kilin rodio. Ali Kilin je
po njenom mlitavom glasu znao da joj je ova stvar doakala; možda joj raznela i
neke nerve.
Znaèi, nema pomoæi od fine, mudre, stare žene.
Kilin se osvrnu ka izuvijanim, obraðenim oblicima kamena na dalekoj
padini. Predstavljali su zakrivljene ravni, površine uoblièene u neke svrhe
koje ljudi nisu mogli da razumeju. Uopšte nije razmišljao o njima, pošto
odavno beše nauèio da ne zagleda ono što ni jedan èovek ne može da odgonetne.
Umesto toga, tragao je za svežim rezovima, nepogrešivim tragovima autosekaèa -
kojih, meðutim, nije bilo.
"Džosline!"
Izlomljene kamene površine su se stanjile, pa zatreperile, i Kilina
obuze vrtoglavo oseæanje da vidi kroz goli kamen u iznenadastvoreni grad pun
kosina i èvrstih granitnih zidova. Brujao je od crvene energije, i rastao pred
njegovim oèima.
"Proklet bio ako znam šta je ovo", promrmlja on.
Grad je svetlucao, dalek i prozraèan. Prosti kamen beše ustupio mesto
staklastoj eleganciji.
A onda se kamen ponovo vratio.
Oglasi se i Džoslin, glasom punim neverice. "Èitava padina?" upita ona.
Kilin je odgovorio gunðanjem. "Za toliku fatamorganu je potrebna ogromna
maška."
"Ili neka nova" dobaci Džoslin.
Pojavila mu se zdesna, pognuta i trèeæi uz pomoæ kompresora. Iza njih je
Porodica trèala punom brzinom, a dahtanje i stenjanje koje je Kilin èuo bilo
je usklaðeno sa njihovom udaljenošæu. Predstavljali su stalni hor u pozadini,
kao da ga svi posmatraju, kao da èitava Porodica beži u zaklon, ali je ipak i
dalje tu, kao svedok ovog poslednjeg siæušnog dodatka dugoj izgubljenoj bici
sa mašinama. Oseæao ih je svuda oko sebe kao nemu porotu.
Džoslin se opet oglasi. "Pogodio si nešto?"
Kilin se beše sklonio iza hrpe drevnih, izuvijanih obruèa. Njihova
debela površina bila je prošarana mrljama prljavocrvene rðe. "Valjda."
"Èvrsto?"
"Nebre. Zvuèalo je samo kao da sam pogodio instalacije maške."
" Znaèi, još je tamo. Krije se. "
Još nije bilo izgleda da stignu do Fani. Održavao je bezbednu udaljenost
od njenog skljokanog tela, siguran da je do sada veæ postalo utvrðena meta.
" Mogu da ga nanjušim." Džoslinin alt, obièno mek kao pamuk, bio je sada
piskav i visok od napetosti.
Sada, kada se malo sredio, i on je mogao da ga oseti. Težak, uljast
miris. Njegovi ugraðeni detektori pružili su mu miris umesto dešifrovanih
podataka; ljudi su mirise pamtili bolje nego podatke. Ali, nije uspevao da
prepozna bliski, gust zadah. Bio je siguran da ga nikad ranije nije osetio.
Vazduh se izvi od groznièavog, šupljeg vruuung. Do Kilina je doprlo kao
zvuk van granica onog što uvo može da uhvati - smeša infraakustièkog tutnjanja
pod nogama i elektromagnetske škripe, dosežuæi frekvencije visoke i tanke pod
stalnim povetarcem.
"Gaða nas blokovima", reèe on. "Mora da je na Fani koristio neki sistem,
koji na nama ne uspeva."
"Ona je imala staru opremu", primeti Džoslin.
"Verovatno upravo menja sistem", odgovori Kilin, dašæuæi i željan da
uèini nešto, bilo šta.
"Traži nas."
"Dabre, dabre", promrmlja Kilin. Pokušavao je da se seti. Postojala je
neka maška koja je to radila, pre mnogo godina. Emitovala je nešto što se
uvlaèilo u samu tvoju liènost, delujuæi na naèin na koji si gledao. Mogla te
je navesti da poveruješ kako gledaš obièan predeo, a slika je zapravo bila
izmontirana, izostavljajuæi... "Bogomoljka", naglo reèe on. "Bogomoljka, tako
ju je Fani zvala. Videla ju je nekoliko puta."
Bogomoljka je emitovala iluzije bolje od bilo koje druge maške. Mogla je
da prizove stare slike i ubaci ti ih u glavu tolikom brzinom da nisi znao šta
je stvarno. A iza slike stajala je Bogomoljka, sve bliža, pokušavajuæi da te
zgromi.
"Misliš da bežimo?" upita Džoslin. Njena daleka taèkica veæ se
udaljavala, spremna za pokret.
"Ne, dok mi je iza leða velika zelena taèka."
Kilin se gotovo ludaèki nasmeja, što je u tom èasu bilo lakše nego
razmišljati; beše veæ nauèio da se ponaša u skladu sa trenutkom. Svako
razmišljanje pretvorilo bi se u brigu, a to je usporavalo onoga ko bi želeo da
je brz.
Imao je problema sa topo mapom, kojom je u èitavoj Porodici samo on
raspolagao. Nosio ju je u rancu na krstima.
Po legendi, èovek sa topo mapom prvi strada. Prièa je glasila da maške
lovci - Kopljanici, Hodaèi, Zveèarke - vide opremu kao blistavo zelenu taèku i
gaðaju u nju. Mogli su da uhvate odjek svojih dubokih, tragajuæih zvukova od
opreme, i da na osnovu toga steknu predstavu o pravcu. Potom bi se oglasile
nešto glasnije, šaljuæi nešto što bi upalo u opremu za topo mapu, a potom
žrtvi zdrobilo mozak.
"Pa, šta æemo?"
"Moramo napasti."
èuo je Džoslin kako gunða. Nije joj se to dopadalo. Doduše, nije ni
njemu. Ako je ta Bogomoljka upola dobra kao što je Fani prièala, u stanju je
da prati tvoj pucanj i da te naðe pre nego što stigneš da ukljuèiš zaštitu.
Ali, ako sada ne ubiju Bogomoljku, ona æe ih pratiti, skrivajuæi se po
noæi iza svojih obmana. Moæi æe da im se prikrade i isecka ih na komadiæe, pre
nego što shvate šta im se dogaða.
"Èekaj... Baš sam se setio neèega što je Fani prièala."
"Priseæaj se malo brže."
Fani ih je poduèavala prièajuæi im prièe. Prièala je nešto o Propasti, o
tome kako su usred najgore bitke neki Bišopi našli naèin da prodru kroz
stvorene privide.
On pažljivo zaškljoca zubima, isprobavajuæi - jednom dugo, jednom
kratko. To mu je podesilo vid, tako da se sve crveno pojaèalo. Plavo je
izbledelo, ostavljajuæi blistavi, neravni predeo okupan u teènoj vatri. Nebo
se pretvorilo u prazno ništavilo. Dok je preletao pogledom duž spektra, preko
dalekog brega prelivali su se purpurni talasi toplote.
"Fani je povreðena. Misliš li da poðemo do nje?"
"Tiho!"
Divlje je zatresao glavom, piljeæi pravo napred, pogleda uperenog u
jednu taèku. Šta je ono Fani prièala...? Preði na brzu crvenu, gledaj uglovima
oèiju.Nešto se zatalasalo. Meðu uoblièenim slojevima hladno sivog kamena
stajalo je nešto rasklaæeno, zakrivljeno, prošarano neèin nalik na svetleæe
crve. Slika se stopila sa kamenom, pa potom isplivala iz njega, postajuæi
vidljiva jedino kada bi Kilin brzo okrenuo glavu ustranu.
Iluzija se brzo ispravljala, ali nije bila savršena, i u deliæu sekunda
bi mogao da vidi napravu sa cevastim nogama, èvornovatom glavom i dugim,
zglavkastim telom naèièkanim antenama.
"Vidiš li nešto?"
"Pre bih rekao da..."
Nešto mu je naèinilo rupu u oku i prodrlo unutra.
Pao je na leða, žmirkajuæi, pokušavajuæi da oseti i prati talase užasne
vreline koji su mu sukljali kroz telo u brzim, naglim skokovima.
Usijana agonija zapljusnu mu neuralnu liènost. Rasla je, širila se i
napadala dalje.
Video je i osetio davna, zapamæena lica, bleda i isušena. Slivala su se
ka njemu a zatim se udaljavala, kao da neka ogromna ruka meša špil karata, pa
se svaka pojavljuje jasno vidljiva samo na trenutak. I sa svakim proletelim
seæanjem stizao je i bljesak hromiranog bola.
Bogomoljka je kopala po njegovoj prošlosti. Tražila je i pamtila.
Kilin kriknu od besa.
Borio se protiv èvrstog dodira.
"Ja... upala je u mene..." A onda je osetio kako strelica bola bola
uranja u nešto hladno u njegovoj desnoj nozi. Osetio je lutajuæu vrelinu kako
jenjava i zamire. Progutala ju je neka duboko pohranjena, pauèinasta zamka,
koju behu stvorili neki davno izgubljeni umovi.
Kilin nije razmišljao šta ga to beše spaslo. Svoje sopstveno telo
razumeo je otprilike koliko i maške. Prosto je ponovo skoèio na noge, našavši
se u dnu obrušene peskovite padine niz koju se sasuljao onako obuzet grèevima.
U èulima je oseæao senku bola.
A ispitivaè pravca pratio je uoèljive talase sve do samog izvora.
"Džoslin! Uspeo sam da ga fiksiram", javi se on.
"Pa, požuri onda."
"Kreæe se!"
U blistavom rubinskom sumraku Bogomoljka se trzala i koprcala prema
Faninom opruženom telu. Kilin je èuo duboki testerasti zvuk od kojeg mu se
kosa podigla na glavi.
Kao žuti zubi koji progrizaju kost. Ako priðe Fani...
Kilin se usmeri na treperavu sliku Bogomoljke u pokretu, dok je levim
kažiprstom pritiskao odgovarajuæu taèku na grudima. U levom oku video je kako
oštri purpurni krug raste, okružujuæi zapreminu u kojoj se slika Bogomoljke
zgušnjavala i razlivala. On se kucnu po desnoj slepooènici i Džoslin primi
lokaciju.
"Da je spržnemo?" upita ona. Predstavljala je sitnu taèku na drugoj
strani doline. Moæi æe da precizno odrede položaj Bogomoljke.
"Nebre. Hajde da raznesemo to ðubre."
"Važibre. Kreni!"
Opalio je. Oštri udari u tišini.
Dva starinska patrona zdrobila su maški prednji i zadnji kraj.
Noge su se slomile. Antene su pale na zemlju.
Kilin je video kako Bogomoljkin plavozeleni elektronski život kaplje i
istièe, kako joj unutrašnjost umire dok nad-um pokušava da opstane žrtvujuæi
摘要：

GregoriBenford,VELIKANEBESKAREKAPrevelaZvezdanaŠelmiæPrologPROPASTKilinjekoraèaokrozprostraneruševine.Iscrpljen,probijaosekrozhrpeuništenogèelika,urušenihtavanica,cigle,kamenaizdrobljenognameštaja.Promuklojedozivaosvogoca."Abrahame!"Tihomrmljanjevetraodnelojeime.Dimsepodizaosatinjajuæihvatriilebdeok...

展开>> 收起<<
Gregory Benford - Galactic Centre - 03. Great sky river.pdf

共176页,预览36页

还剩页未读， 继续阅读

声明：本站为文档C2C交易模式，即用户上传的文档直接被用户下载，本站只是中间服务平台，本站所有文档下载所得的收益归上传人(含作者)所有。玖贝云文库仅提供信息存储空间，仅对用户上传内容的表现方式做保护处理，对上载内容本身不做任何修改或编辑。若文档所含内容侵犯了您的版权或隐私，请立即通知玖贝云文库，我们立即给予删除！

相关推荐

更多
立即下载
分类：外语学习 价格：5.9玖币 属性：176 页 大小：525.9KB 格式：PDF 时间：2024-12-23

开通VIP享超值会员特权

  • 多端同步记录
  • 高速下载文档
  • 免费文档工具
  • 分享文档赚钱
  • 每日登录抽奖
  • 优质衍生服务

作者详情

相关内容

更多

热门标签

高考理综 人际关系 配电装置 动力学连接体 力的合成 全宋诗作者索引 公务员考试
/ 176
评分 收藏
分享
立即下载 VIP免费下载
客服
关注