Gregory Benford - Galactic Centre - 06. Sailing the bright eternity

VIP免费
2024-12-23 0 0 567.11KB 190 页 5.9玖币
侵权投诉
Gregori Benford, JEDRENJE BLISTAVOM VEÈNOŠÆU
Prevela Zvezdana Šelmiæ
Prolog
METALOJED
Crne rupe imaju klimu, nekakvu.
Svetlo teèe iz njih. Crnilo se nalazi u samom jezgru, ali trenje zagreva
gas i prašinu što prilaze. Ti tokovi trepere od izazvanog zraèenja. Brinu ih
oluje. Belo usijani tornadi kovitlaju se i usisavaju.
Iz ogromne rupe taèno u središtu galaksije izbija snažan sjaj.
Neprekidno potiskuje nakupljenu masu koja kruži oko njega, gurkajuæi je po
orbitama osuðenim na propast. Ždrelo gravitacije potiskuje tokove u disk, uvek
ka unutra. To je patnja u klimi.
Pritisak vrelih fotona je vetar, koji sve goni pred sobom. Osim
preživara. Za te svetlojede, ogromni disk što melje predstavlja izvor hrane.
Plameno cveæe cveta u disku, šaljuæi divlje ultraljubièaste mlazeve.
Oluje svetlosti.
I iznad i ispod nataloženog diska, u lebdeæim oblacima, ovi fotoni
razbijaju molekule do atoma, ljušte atome do golog naboja, pretvaraju èestice
u susnežicu. Oblaci su otpad, prašina, pesak. Veæ su osuðeni zbog trenja
gravitacije, kao i gotovo sve što tu postoji.
Gotovo. Pauèinastim, lebdeæim stadima ovo je fontana. Izvor života.
Lebde u slojevima, nadimajuæi se na elektromagnetnom vetru. Sunèaju se.
Drže se na okupu.
Svetlojedi strpljivo pasu. Jedni su Infra, a drugi Ultra - prilagoðeni
da upijaju odreðeni deo elektromagnetnog spektra.
Svaka vrsta ima karakteristièan sjaj i oblik. Svaka funkcioniše po
evolucionoj neophodnosti, razvivši velike, pljosnate površine receptora. Svaka
ima svoju pesmu, koja im služi da održe orbitu i ugao.
Uprkos ovdašnjoj strašnoj klimi, podaci su barem delimièna odbrana.
Izmeðu pojedinih stada lebdi telemetrija za održavanje položaja. Svetlucavo
pevaju jedni drugima u beskonaènom vrelom danu.
Lebdeæi na pritisku svetlosti, šire se velika krila supersjajnog sedefa.
Usmeravaju se, kližu po vetru, magnetne èigre u složenom dinamièkom sistemu.
Njihov veèiti, lebdeæi ples odreðuju stalne sile. Tako su odredile
inteligencije koje se jedva oseæaju, mašine što gamižu po tamnijim oblastima,
daleko napolju.
Tim višim oblicima potrebna je energija iz ove peæi, ali ne zalaze
ovamo. Mudri i vredni ne rizikuju.
Stada povremeno propadaju. Ogromne svetlucave površine se ljušte. Mnogi
bivaju baèeni u zbijenu masu molekulskih oblaka, koji æe i sami uskoro
ispariti. Drugi bivaju bespomoæno povuèeni vrtlogom, naniže. Mnogo pre nego
što udare u blistavi disk, strašna jara im rastvara oklope. Raspuknu se i
planu smrtonosnom energijom.
Sada veæa pretnja lenjo silazi u dugoj spirali. Spušta se iz zaklona
guste, uskovitlane prašine. Pušta da padne ka vladajuæoj masi, samoj crnoj
rupi. Potom prekida pad šireæi krila od ogledala. Ona lako klize po fotonskom
vetru.Podešava soèiva da odabere plen. Jedna grupa svetlojeda se zbija,
zaboravivši prastaro programiranje, ili su možda uhvaæeni u magnetnu cev.
Uzrok nije važan. Grabljivac se spušta niz osu same galaksije.
Ovde je navigacija jednostavna. Daleko dole, rotirajuæi pol Jedaèa Svih
Stvari predstavlja taèkicu potpunog crnila u središtu neugasivog diska što se
polako okreæe.
Zbijeni svetlojedi oseæaju spuštanje neèega. Ogromna lebdeæa stada se
razbijaju, razilazeæi se i otkrivajuæi dublju ravan tragaèa za svetlom,
tamno-zlatnih. Oni žive da bi upijali svetlost i izluèivali mikrotalasne
snopove. Njihov unutrašnji svet vrti se oko upijanja, varenja i urednog
luèenja.
Ti mirni kanali sada beže. No, oni koji su se našli blizu ose imaju malo
ugaono ubrzanje, i ne mogu da se obrnu na magnetnom stožeru. Nejasno oseæaju
šta ih èeka. Šištanje njihovih mikrotalasa postaje nestalno.
Neki se bacaju naniže, u nadi da grabljivac neæe poæi tako blizu Jedaèu.
Drugi se još više zbijaju, kao da brojnost pruža sigurnost. Zapravo je
obrnuto.
Metalojed sklapa svoja krila-ogledala. Sada je uglast i brz, sve brži, i
nekoliko pripadnika stada je zdrobljeno o njegovo kuæište. Privlaèi ih
linijama fluksa. Metalne kose seku svetlojede. Komaðe hita niz duboko crne
tunele. Elektrostatièka polja razdvajaju elemente i legure.
Uništena kuæišta završavaju u fuzionim vatrama. Tu se razdvajanje može
precizno podesiti, kako bi dalo èiste slojeve svake željene legure. U krajnjoj
liniji, izvor svega su masa i svetlost. Svetlojedi žive od svetla, a sada
završavaju kao masa.
Lukavi metalojed nikada se ne udostoji da primeti slojeve stvorenja kako
se sklanjaju pred njim, niti njihove gigaherc-krike panike. Oni su plankton.
Vari ih ni ne primeæujuæi njihove pesme, njihov bol, njihov samrtni strah.
Pa ipak je i metalojed deo osetljive ravnoteže. Kad bi on i njegova
vrsta nestali, zajednica u orbiti oko Jedaèa opala bi do manje raznolikog
stanja, monotono jednoliènog, bez sposobnosti da se prilagodi promenama
Jedaèa. Bilo bi prikupljeno manje energije i spaseno manje mase.
Metalojed trebi manje efikasne svetlojede. Njegove drevne šifre,
izoštrene prirodnom selekcijom tokom vremena, odabiraju slabe. One koji su se
našli u neproduktivnim orbitama lakše je uhvatiti. Takoðe odabira i one koji
su pustili da im prijemne ravni potamne od viška teških elemenata, koje
nataloženi disk bljuje iz dubine. Metalojed ih uoèava po mrljama i tamnoj
boji. Svakog vrelog trenutka, milioni malih smrti uoblièuju mehosferu.
Grabljivaca ima mnogo, kao i parazita. Ponekad se na uglaèanoj koži
metalojeda vide prilepci i krpelji. Te smeðe i žuækaste hrpice hrane se
sluèajnim otpacima od plena. Mogu da liznu prolazne vetrove materije i svetla.
Pri tom èiste metalojeda od neželjenih elemenata - otpada i prašine koji mogu
da zaguše i najotpornije mehanizme, samo im treba vremena.
Sve ovo lebdi na pritisku fotona. Svetlo je ovde teènost koja se izliva
iz usijanih oluja daleko dole, u velikom disku što melje. Bogata žetva održava
mehosferu koja se prostire stotinama kubnih svetlosnih godina, sa sektorima i
odeljcima nalik na armaturu nekog nezamislivog grada.
Sve to usmereno na jezgro tamnog zaborava, tamni izvor ogromnog
bogatstva.
Unutar ivice bleštavog diska, neosetljivog na klimu, okreæe se neobièno,
mrljasto izoblièenje u tkanju prostora i vremena. Neki je zovu Klin, po naèinu
na koji je pribijena tako blizu. Drugi je nazivaju Lavirint.
Izgleda kao sitna promena u divljem kovitlanju. Nalazi se na samoj ivici
uništenja, i time naglašava svoje veštaèko poreklo.
A traje. Èestica u orbiti oko najužasnijeg prirodnog ambisa u galaksiji:
Jedaèa Svih Stvari.
AMBIS VREMENA
Unutrašnje stanje: mesto vedro i glatko, bez definicije:
Mašine se bliže, Najdžele.
"Oseæaš ih?"
Jasno. Sada mogu da se pojave u magnetnim vrtlozima.
"Prokleto su vešte."
Oseæam ih. Dolazi nešto gadno.
"Hvala na upozorenju, mila moja. No, ja moram da usmerim ovog momka
Tobija, a to æe potrajati."
Ionako ne možeš ništa da uèiniš za mene.
Mraèno se osmehnuo. "Suviše taèno."
Javiæu ti kad se gustina energije promeni nagore.
On klimnu i prostor bez definicije nestade.
Ponovo je bio u praznoj sobi, sedeæi preko puta mladiæa, pokušavajuæi da
uoblièi ogromnu prièu koja ga je dovela do ovog trenutka.
... ne možeš ništa da uèiniš...
Setio se drugog vremena, veoma davnog.
On i Karlos su stajali na suvom grebenu gole stene i gledali preko
ravnice. Ovo i nije bio svet nego zgrèena mreža samog prostora-vremena. Nebo
nad njima bila je udubljena pustinja.
Svejedno, delovalo je kao mesto za život. Upadljivo, tuðinsko
pribežište. Prašina, vazduh, èudne ali prihvatljive biljke.
Razgovarali su kako da naðu naèin da se tu živi, na grubom, suvom mestu
koje se uvijalo, živo, potpuno razlièito od kamena.
Karlos je baš rekao dobru šalu i Najdžel se nasmejao, opušten i smiren,
a onda se Karlos bacio napred, udarivši ramenom Najdžela po ruci. Karlos je
pao zabaèene glave, kao da gleda nebo, sa zbunjenim izrazom lica dok mu je
glava prolazila kraj Najdžela i padala, licem naniže, u sprženu prašinu.
Karlos nije podigao ruke da ublaži pad. Iskrenuo je stopalo pri udaru.
Buka koja je sve to zapoèela bila je gadna. Kao da se iscedila iz
vazduha, mek udar kao kad sekira zaðe u truli panj.
Dok je Karlos još padao, nešto se podiglo iz njegovih leða, gejzir kože
i penušave krvi. Poprskalo mu je èitava leða dok je telo udaralo u prašinu.
Onaj udar, shvatio je Najdžel. Bila je kompaktna eksplozija elektromagnetne
energije, usmerena na nekoliko cetimetara ispod kože.
Dok se bacao na tlo kako bi bio manje upadljiva meta, Najdžel je imao
priliku da osmotri Karlosa. Jednom je bilo dovoljno. Potom je potrèao, pognut,
slušajuæi oštro zujanje elektromagnetnog snopa koji ga je promašivao dok je
trèao u cik-cak iza nekog stenja.
Suviše otvorenog prostora i premalo zaklona. Èuènuo je i nije mogao da
vidi šta puca. Karlos je ležao potpuno nepomièno.
Ništa se nije dešavalo. Nije bilo novih udara.
Dok je èekao, Najdžel je u sebi ponovo odgledao èitav prizor. Šikljanje
ružièaste krvi iz kruga utisnutog visoko u kièmu. Taèno u metu, èetiri
centimetra ispod vrata. Kilodžuli energije usmereni u taèku velièine nokta.
Tolika kolièina energije, tako precizno usmerena, mogla je da obavi
stvar èak i da je pogodila kuk ili utrobu. Ovako taèno naciljana, raznela je
glavnu osu, primenivši ogroman pritisak preko moždane teènosti - nalet vetra
koji gasi sveæu, i mozak se ugasio za milisekundu.
Karlos je pao mlitav, izbrisan. Mek, teèan udar, potom veèna tišina.
Najdžel je podigao ruku i neko vreme je gledao kako drhti. Dosta
èekanja.
Pošao je duž grebena. Mlaz je došao iza Karlosa, i Najdžel je pazio da
uvek bude mnogo kamena izmeðu njega i tog pravca. Stigao je do Karlosa i
osmotrio mu lice, zaklonjen iza obližnje gromade. Glava je bila nagnuta u
stranu. Oèi još otvorene, i iz njih je u sivu prašinu kapala vlaga. Oèi su
bile najgore, zurile su u beskonaènost koju svako može da primeti samo jednom.
Zbogom, prijatelju. Ponekad smo se svaðali, ali smo prešli zajedno
trideset svetlosnih godina. A sada ne mogu ništa da uèinim za tebe.
Primetio je pokret zdesna. Izvukao je mlazni pištolj i opalio, ali meta
je bila pauèinasta lopta od pahuljica. Neko Viši, ili možda samo njegov
lokalni oblik.
Svetlucao je, okrenuo se i progovorio dubokim glasom. "Žalimo."
"Vi ste to uèinili?"
"Ne. Mehanièki oblik, zvan Bogomoljka."
"A ko ste vi?"
"To je nemoguæe reæi."
"Juri li ta Bogomoljka i mene?"
"Ja æu te štititi."
"Karlosu nisi mnogo pomogao."
"Stigao sam nešto kasnije."
"Nešto kasnije?"
"Moraš oprostiti greške. Svi smo konaèni."
"Prokleto konaèni."
"Bogomoljka je požnjela Karlosa. On je saèuvan."
"Misliš uskladišten?"
"Mašinama je to isto."
"Nama nije. Mislio sam da æemo biti bezbedni ovde, u ovom Zaklonu."
"Nema bezbednog mesta. Ovo je bezbednije."
"Šta æe ubiti Bogomoljku?"
"Ne možeš ništa da uèiniš."
Najdžel Volmsli je opsovao pauèinasti oblak, pretoèivši bes u puste
reèi.
"Ništa da uèiniš", promrmlja za sebe.
Nemoj toliko da prizivaš prošlost.
Nikin krhki glas ponovo mu je odjeknuo u èulima.
"Tako je mnogo ima."
Obrati pažnju na mladiæa pred sobom. On je kljuè našeg spasa.
Najdžel uzdahnu. "Starim, starim..."
Al' ne mogu da te svarim - da, znam tu pesmicu. Hajde, poèni veæ jednom,
Najdžele!
On klimnu i vrati se iz unutrašnjeg prostora glatke praznine. Bilo je
prijatno povuæi se u to mirno unutrašnje utoèište. Možda je to bila glavna
svrha mnogih poboljšanja koja je vekovima ugraðivao; tišina dobre, stare
bilioteke. Gde je veæina prisutnih bila u knjigama.
No, dobro. Nazad na posao. Stvarnost. Divno opasna.
Prvi deo
ÈUDESNE RUŠEVINE
1. POLUOGROMNO
Starac je sedeo i prèao mladiæu prièu. Kao i sve prièe, bila je duga i
razgranata, sa svojim trenutnim lepotama i nejasnom logikom, pa je prilièno
lièila na život.
"Kakvo je ovo mesto?" upita Tobi. "Ova planina?"
Najdžel Volmsli se zavali u tkanju koje se prilagoðavalo položaju tela.
Bio je go, kožast. Grudni koš mu je davao izgled kokošijih grudi, ali to je
bilo usled duboke starosti.
Dostigao je fazu u kojoj se život svodi na najosnovnije. Za pakovanje,
koža smeða kao papir za pakete. Mišiæi kao motori, poreðani u kvrgama duž
koštanih držaèa. Èvornovati laktovi i kolena, toliko okrugli da se èinilo da
kriju podmazane kugliène ležajeve. Prikljuèci na ramenu i kuku, istureni pod
suvom paket-kožom. Oèi plave i brze, svetlucave kao liskun na golom licu.
Vilica isklesana nad naboranim vratom. Jagodice visoke i istaknutre kao
oštrice nad tankim, bledim usnama. Neobièno naheren osmeh, nestašno
poigravanje.
"Obièno je zovu Magnetna planina, mada ja imam za nju jedno sasvim lièno
ime." "Ti si sa planete blizu Pravog Centra?"
"Ne, ne, ja sam sa Zemlje."
"Šta? Pre si rekao da si iz Porodice Brit. To..."
"Šala. U moje vreme Porodice nisu bile ovakve kao sada. Britanci su bili
narod - mnogo veæi."
"Koliko veæi?" Tobi je slušao prièe o Zemlji, naravno, ali to je bilo
ime iz daleke prošlosti. Bez smisla. Verovatno samo legenda, kao Eden i Rim.
"Mislim da sve Porodice koje opstaju u Galaktièkom centru nisu ni deseti
deo broja nekadašnjih Britanaca."
"Tako mnogo?"
"Naravno, teško je proceniti. U peveu postoje brojni slojevi i nabori i
skloništa."
"Mora da su bili moæni, ti Briti."
Volmsli nabra usne kao da se zabavlja. "Hm. Na žalost, uglavnom samo na
reèima."
Tobi nije imao pojma koliko ima živih ljudi, posle svih smrti koje je
video. Došao je ovamo posle dugog putovanja, bekstva od maški. Tokom svog tog
vremena, svuda oko njega, maške su kosile sve ljude koje su mogle da naðu.
Pokolj ga je podseæao na bežanje od Propasti, pada Citadele Bišop: predeo
neprekidnog umiranja.
No, klanica je sad bila mnogo veæa. Bilo je neobièno što su maške
posvetile toliko energije lovu na štetoèine. Ranije uglavnom nisu obraæale
pažnju na njih; ljudi su bili samo gnjavaža. Ovog puta je bilo jasno da su se
maške posebno nadale za Tobijem. Zato su ga smrti koje je video još više
optereæivale. Tek polako je postjao svestan šta to znaèi. To je bilo nešto van
moæi reèi i utehe.
"Hmmm." Volmsli se zamislio, èkiljeæi. "Obièno sam smatrao da ima suviše
malo Britanaca, a suviše mnogo svih ostalih."
"Ta Porodica mora da je bila ogromna."
"Pa, brzo smo se množili. Nije bilo zraèenja kao ovde."
"Zaštiæeni smo od toga, tako reèe moj otac."
"Postoje granice delovanja svakog genetskog poduhvata. Organske æelije
se lako raspadaju. To je zapravo deo njihove lepote. Tera ih da brže
evoluiraju."
"Veæina naše Citadele bila je podzemna, da štiti..."
"Donekle korisno, naravno. Ali pobaèaji, mrtvoroðenèad..." Volmslijevo
košèato lice se zgrèi od bolnih seæanja.
"Pa, da, takav je život."
"Život u komšiluku ove paklene rupe, da."
"Misliš Jedaèa?" Tobi je odrastao kraj Jedaèa, svetlucavog oka okruženog
crvenim i smeðim. Bio je blistav koliko i pravo sunce Snegobara. "Sasvim je
obièno živeti blizu njega."
Volmsli se nasmeja pravim smehom, nije se staraèki kikotao kao što je
Tobi oèekivao. "Veruj mi, ima i mnogo boljih krajeva."
"Snegobar je meni bio sasvim dobar", poèe Tobi da se brani.
"E, da. Seæam se, šahovskim porodicama smo dali dobar svet."
"Dao? Ti?"
"Dosta sam stariji nego što misliš."
"Ali nemoguæe da si..."
"Moguæe je i jesam. Namerno sam otezao stvari, naravno. Morao sam. Èuèao
sam na samom dnu ovog strmog gravitacionog bunara, kraj elastiène vremenske
niti..."
"Èega?"
"Izvini, to su stari izrazi. Hteo sam da kažem da je ovaj peve stabilna
taèka. Nalazimo se u dubokom Sokaku, gde vreme teèe vrlo polako. To..."
"Polako?" Možda je Tobi zato i imao problema sa unutrašnjim satom. Dok
god je bio u blizini broda, "Arga", njegov sat je uvek kasnio za brodskim ako
bi se malo više udaljio. Nije uspeo da shvati uzrok tome.
Proverio je po navici, trebalo je pogledati duboko u ugao levog oka i
trepnuti. Evo: 14:27:33. "U odnosu na šta?"
"Dobro pitanje. U odnosu na pljosnati prostor-vreme napolju, daleko od
crne rupe."
"Znaèi, ovo je neka vrsta ostave?"
"Tako je. Ostavio sam ovde i sebe, moglo bi se reæi. A ima i drugih
stvari, vrlo mnogo, ovako duboko u peveu."
"Kada si to uèinio?"
Tobi je pokušavao da postavi ovog isušenog starca u panteon legendi
Porodice Bišop, ali i sama pomisao na to bila mu je smešna. Muškarci i žene
koji su osnovali Porodice, na samom poèetku Komadanja, bili su mudri i
dalekovidi. Osnivaèi, praoci i pramajke. Bolji od bilo kog živog, to je bilo
prilièno jasno. A svakako su nosili odeæu.
"Pre 'Komadanja'. Mnogo pre. Proveo sam mnogo vremena u Sokacima,
zavuèen duboko, puštajuæi da vreme protièe napolju."
"Znaèi, zapravo nisi ništa radio?"
"Ako misliš da li sam povremeno izlazio, jesam. Na rane Sveænjake,
recimo. Poslednji put sam otišao na nekoliko svetova."
Tobi prezrivo šmrknu. "Oèekuješ da to progutam?" Njegovi Aspekti
pokušavali su da se ukljuèe nekim podacima, ali veæ je bio dovoljno zbunjen.
Volmsli zevnu; to baš nije bila reakcija ranjenog ponosa kakvu bi
oèekivao od veštog lažova. "Nije bitno da li veruješ."
Tobi oseti iznenadnu sumnju. "Bio si tu za vreme Velikih Vremena?"
"Tako ih zovu, da. Zapravo nisu bila tako velika."
"Tada smo vladali ovde, zar ne?" To je bio izvor bezbrojnih prièa u
vreme Citadele Bišop. Pobedonosno èoveèanstvo. Potom pad, Komadanje, i zatim
sve gore od goreg.
"Glupost. Bili smo pacovi u zidovima, èak i tada. Samo viša klasa
pacova."
"Moj deda je prièao..."
"Legende su stvar mašte, zapamti."
"Ali mora da smo bili veliki, stvarno veliki, kad smo uspeli da
izgradimo Sveænjake."
"Bili smo pametni pacovi. To priznajem."
Tobi nije ni pokušavao da sakrije nevericu. "Ti si pomagao u izgradnji?
Mislim, bio sam na jednom - bio je pretvoren u klopku. Prastar, da, ali divan,
veliki i..."
"Teške poslove radili su drugi, znaš, sa Zemlje."
Tobi frknu od neverice. Volmsli zaèkilji na jedno oko. "Misliš da te
vuèem za nos?"
"Šta ti to znaèi?"
"Da te navlaèim." Naborani osmeh.
Tobi se sumnjièavo namršti i opipa nos.
"Što znaèi da se šalim."
"Oh. Ali... Zemlja je legenda."
"Taèno, ali neke legende još mogu da hodaju i prièaju. Ove legende bile
su iz drugog talasa, znaš, a mi smo bili prvi. Èitava prokleta flota brodova,
boljih od broda maške kojim smo se mi švercovali. Pametni pacovi."
Tobi je polako klimao glavom. Zašto bi ovaj isušeni žgoljavac lagao?
Znaèi, Zemljani su sagradili Sveænjake? Možda Zemljani stvano nisu
mitski narod. Možda su stvarno upravljali stvarima tokom Velikih Vremena. Ali
ovaj izborani patuljak sigurno nije. "Aha. znaèi, na Sveænjacima je tehno
Zemlje."
"Zapravo je mešani tehno - sa Zemlje, od maški, mnogo štošta sklepano
zajedno."
"Ali ko je to uèinio?" Ovaj patuljak još nije ostavio utisak na Tobija.
"Mi. Ljudi. Zemljani koji su došli u drugom talasu još su bili, valjda,
ista vrsta kao i mi. Ali..." Na licu mu se pojavi èudna melanholija.
"Drugaèiji. Mnogo... bolji."
"Bolji u tehnu?"
"Ne samo to. Prosto nisu bili samo impresivni. Pravili su èuda,
èaèkajuæi oko ogromne kolièine opreme koje su - koje smo - zarobili tokom
stoleæa. Mislim, to su radili ostali - ja sam se odavno umorio od tehna."
Tobi šmrknu. "Znati tehno važno je koliko i disanje, za nas Bišopove."
"Istina, tako je na planetama. Zemljani drugog talasa su ipak bili
važni. Moja žena, Nika, govorila je da su naši problemi ogromni - a Zemljani
su nam doneli mnogo poluogromnih rešenja."
Tobi se nije privikao na šale ovog èoveèuljka. Bišopovi su više voleli
pljeskanje po kolenima. "Stvarno si Britanac", rekao je, oklevajuæi. Znao je
da niko ne može da ga zavara, ali nešto ga je konaèno ubedilo da je Volmsli
zaista sa Zemlje. Možda upravo zbog toga što je izgledalo da Volmsliju uopšte
nije važno veruje li mu Tobi ili ne.
"Drugi talas nam je poveæao broj - koji su maške, naravno, uvek
smanjivale."
"Èak i tada?"
"Oduvek i zauvek. Nekoliko razdoblja saradnje, ali u najboljem sluèaju
su nas podnosile. Neko vreme smo mogli pilièno slobodno da se kreæemo oko
Pravog Centra. Kad bi nas primetile, prosto bi nas upljeskale. Imali smo dosta
pomoæi od Drevnih, ponekad. Svojeglavi su, ali bitni."
"Drevni?"
"Oni su oblik inteligencije poreklom od gline."
"Gline? Misliš, blata?"
"Elektrostatièko skladištenje energije u glinenim ležištima sa slanim
rastvorom - na drevnim morskim obalama, valjda."
Sada se Tobi uvredio. "Da si sa Zemlje, to bih možda i mogao da
poverujem, ali živo blato? Mora da misliš..."
"Oni su bili prvi. Pogledaj ovo."
U Tobijevim èulima sinu trodimenzionalni grafik. Preveo ga je za èitanje
u 2D, što je svelo prefinjenost na prost dijagram. "Složenost?"
"Specijalisti to zovu 'strukturna složenost'. Glina stvara složene
rešetke koje mogu da se razmnožavaju. Skupljaju piezoelektriène struje,
prenošene pritiskom kroz kristale. Kasnije su pustili alge da upijaju sunèevo
svetlo. Izvlaèili su iz njih energiju, kao farmeri."
Tobi nije imao pojma kako to da primi. "Znaèi... život u blatu, to su ti
Drevni?"
"Kombinovan sa magnetnim strukturama, da. Prilièno je teško opisati, to
drevno stapanje. Sve je bilo vrlo davno, naravno."
Tobi je zurio u ogromna razdoblja predstavljena jednostavnim linijama,
biološka biæa koja su usledila posle gline, presecajuæi "magnetno carstvo", a
potom zbunjujuæe linije oznaèene kao "Zemljanska biologija". O "memima" i
"kenima" nije imao pojma. Po vremenskoj osi video je da sve to potièe od pre
više od dvanaest milijardi godina, kada je poèelo - šta? Èitava vaseljena?
Potresen znaèajem obiènog grafika, nije se upustio u druge dimenzije,
koje su proširivale ovaj prosti 2D osama "prikladnosti" i "dubinama sistema" i
"mrežnosti" i drugim izrazima koje nije mogao ni da proèita. Bolje da se vrati
neèem prostom.
"Pa... klako si onda uopšte dospeo ovamo?"
"Ukrao sam brod, zapravo. Brod maški, brzu krstaricu."
Tobi nikada nije èuo da je iko uradio nešto tako drsko. Bišopovima je
bilo dovoljno teško da koriste stari ljudski brod, "Argo". "Ukrao? I prosto si
ušetao u Pravi Centar?"
"Hmmm, ne baš." Volmslijev pogled je postao dalek. "Vidi, evo kako je
bilo.
2. MESTO GNEVNIH BOGOVA
Moraš da se setiš, kao prvo, da smo hramali okolo u zastarelom brodu
maški. Grozno spor, u odnosu na ono što sad huji okolo. Krstarica, sa velikim
plavobelim repom pravo pozadi, protegnutim kroz svemir.
Mnogo bolja nego što je bio naš stari zemljanski brod, sklepani stari
"Lanser". Imao je moæno ime, to da, ali uputiti se meðu okolne zvezde na taj
naèin bilo je isto kao da su Indijanci pokušali da istražuju Evropu koristeæi
kanue od brezove kore. Neopaèke, istorijski i tehnièki.
Znaš, maške su nas prilièno dobro istražile. Odavno su bile u Sunèevom
sistemu, veæ milionima godina. Neki raniji ugljenièni oblik života vodio je
bitku blizu Zemlje, protiv maški. Verovatno su branili Zemlju dok su primati
još oštrili vijuge, polako napredujuæi ka Homo sapiensu.
Otada je ostao slupani zvezdani brod na mesecu. Tako smo saznali da se
sukob dešavao i pre nas. Moja žena, Nika, uèestvovala je u tome. Ja sam došao
mnogo kasnije. Drevna istorija.
Pošli smo zajedno u prvom ljudskom svemirskom brodu, "Lanseru". Napale
nas maške. Jedva preživesmo.
Onda smo imali sreæe, ukrali smo brod maški.
Ah! Kakvo potcenjivanje, pravo britansko. Zapravo, pod ledenom korom tog
sveta krile su se dve vrste tuðinaca. Biæa koja su gledala elektromagnetski, u
podruèju mikrotalasa. Pokazalo se da su baš oni sredili onu olupinu koju smo
našli na našem mesecu, po kojoj sam èaèkao i koja me je izmenila. Toliko sam
želeo da znam ko su bili, kako su mislili.
Ali bilo je i drugih. Stvorenja nalik na kitove koja su smireno jedrila
kroz mraène dubine, zagrevajuæi se radioaktivnim jezgrom koje su sastavili od
jezgra meseca.
Sve užasno strano, ali svi su se udružili protiv Posmatraèa maški koji
je vrebao iz visine. Dve tuðinske vrste, plus veèito brbljive šimpanze,
zajedno su napali Posmatraèa i zarobili ga. Sada zvuèi tako lako...
Ah? Izvini, mora da su mi misli odlutale. Brod maški?
Opremili smo ga našim stvarima, aparaturom za održanje života - svime
što je preživelo pošto su se maške zarile u "Lansera". Težak posao.
Bravo. Šta dalje?
Sedeli smo tamo, grozno daleko od svoje zvezde. Mnogo posade - to jest,
preživele posade - htelo je da se vrati kuæi.
Meni je to bilo bez veze. Bio sam dovoljno star da gotovo ništa nisam
mogao da izgubim. A malo šta sam i ostavio na velikoj staroj Zemlji - nisam
imao dece, ni bližih roðaka.
Ali znali smo da su maške veæ napale Zemlju. Koristile su mudro oružje,
ribolika stvorenja koja su nam izruèili u more. Da se vratimo da pomognemo?
Au, koliko svaða je tu bilo. Morao sam da priznam da druga strana ima
pravo, spasavanje rodnog sveta i tako to. I zato smo napravili kompromis.
Napravili smo robotski brod, koristeæi delove maški. Vešto, nema šta. Onda smo
ga napakovali tehnom maški. Neka Zemljani koriste njihove štosove, rekosmo.
Neki su hteli da poðu tim brodom, zamisli. Klasièni vagnerovski gest -
samo emocije, bez razuma. Preopasno.
I tako smo ga uputili ka Zemlji, da puzi dvadesetim delom brzine
svetlosti. Najbolje što smo mogli da udesimo, na žalost.
Zapravo, ja sam želeo da ostanem tamo, da razgovaram sa one dve vrste
što su još živele pod meseèevim ledom. Ali bila je još jedna struja...
Nika i ja smo imali saveznike meðu posadom. Mrzeli smo maške, hteli smo
da uèinimo nešto. Da poðemo do kraja zagonetke. I zato smo podigli jedra - ako
taj izraz može da oznaèi gas do na konjski nokat od brzine svetlosti.
Pravo unutra. Ka Centru.
Potrajalo je skoro trideset hiljada godina da stignemo ovamo - ali samo
mereno u ostatku galaksije. Što neki zovu "stvarno" vreme. Ali sva unutrašnja
vramena su jednako vredna, da znaš. Dokazali smo to. Razlika je samo što su
satovi na našem brodu radili sporije. A imali smo i hladni san.
Meni je bilo kao da sam nekoliko puta lepo odremao popodne, budeæi se
samo za preglede i da pošaljem poneku poruku. Na mene doðe red da obiðem brod
i popravim šta treba. Prilièno usamljen. Prijatelji zamrznuti. Ja se motam po
tuðinskoj, ukradenoj mašini. Zavitlan hodnikom relativistièkih odraza, kao
kroz tunel oivièen dugama. Prilièno upeèatljivo. I strašno, ma koliko dobro
razumeo fiziku.
Sklepao sam - pa, Nika je sklepala; ona je bila èudo - infracrveni
odašiljaè. Poruke za Zemlju, slao sam ih na svakih hiljadu sveltosnih godina.
Obaveštavao sam ih šta smo našli - podaci, èitavi nizovi. Plus malo bla-bla od
mene lièno. Nadao sam se da su još tamo, stvarno. Tada mi se èinilo kao
sitnica, tek kasnije sam saznao koliko je bilo važno.
A onda, presto - eto nas u Centru, blistavom kao neonska reklama pod
prozorom. Zgodna stvar, te spravice maški. Èovek se pita da li ih cene oni što
su ih sklopili. Šteta ako se traæe na biæa koja ne mogu da uživaju u njihovim
moguænostima.
Centar? Pa, danas ne možeš da ga vidiš kao ja nekada. Drevni su veæ bili
tu, i vidljiviji nego sada.
Došli smo ulaznim tokom, to nas je još ubrzalo. Centar je bio veèiti
vatormet. Nad njim se, kao kao ogromna trijumfalna kapija, izvijala kiæena
plamena reka. Zapravo, blistala je od zlatne i narandžaste i sumporasto žute
boje. Grozna stvar. Grtavitacioni potencijal crne rupe, izražen preko crveno
usijanog gasa. Niti plazne, neugasive duž mnogih svetlosnih godina.
To sam oèekivao. Još na Zemlji je Very Large Array kartirao duge,
zakrivljene lukove kako se probijaju pravo kroz galaktièku ravan. Nalazili su
se na stotinu svetlosnih godina od Pravog Centra. Bilo je i drugih, tankih
èipaka - a sve su ih upalila divovska strujanja.
Galaktièka neon svetla, eto šta su to, zakljuèiše specijalisti. Ali
zašto su tako tanka i duga? - neka i po više stotina svetlosnih godina, a
jedva pola svetlosne godine široka.
Kako smo se primicali, mogli smo da razaberemo te niti - ne na radio
talasima, nego optièki. Zapanjujuæe. Tako èiste, tako neverovatno uredne. Je
li moguæe da je to neki ogromni izvor energije? Transportni hodnik,
nezamisliva vrsta autoputa? Èemu - ili kome - može trebati toliko prostora za
kretanje?
Visili su tamo kao ogromne crvene reklame preko neba. Ali za šta? Kao
verski spomenik? Kao tuðinski ekvivalent raspeæu, da zraèi veèitim obeæanjem
kroz èitavu galaksiju?
Svi smo razmišljali o tome dok se naš brod - ogromna, zveketava starina,
sa masama prostora u poreðenju sa "Lanserom" - probijao kroz mraène oblake
prašine, kroz vrele oblasti formiranja zvezda, mnogo ih je bilo - sve više
unutra, brzo i glatko, kao stari pas koji konaèno stiže kuæi. Njegova oprema
za navigaciju bila je jednostavna, direktna - i imala je ugraðeno odredište
Pravog Centra.
Razmisli o tome. To mu je bilo jedno od uobièajenih odredišta.
Lako je videti zašto, ovako unazad. Zbog gustine energije. Zbog mase
svetlosti. Toka protona. Ogromnih strujanja plazme. Pravo mesto za gladnu
mašku. Hranilište.
Ja sam o Pravom Centru uglavnom razmišljao kao o nekoj vrsti kutije za
nakit, sa upakovanim zvezdama koje sijaju kao smaragdi, rubini, vreli safiri -
i sve se uredno okreæe oko crne rupe. Koja je sasvim sigurno odavno progutala
ružnu prašinu, naravno, ostavljajuæi ostatak u vrlo urednom stanju.
Ili su bar astronomi tako mislili. Nikad ne veruj teorijama, momèe, ako
su ih smislili ljudi koji rade u kancelariji.
Šta? Oh, kancelarije su bile kutije u kojima su ljudi radili - ne, nisu
zaista fizièki radili, nisu ništa teško nosili ili tome slièno - hajde da to
preskoèimo, a?
Vidiš, zaboravio sam da meðu nekoliko miliona zvezda sabijenih u par
svetlosnih godina ima sudara i struganja. I mnogo šrapnela.
Kako smo se prbiližavali, poèeli smo da primeæujemo gužvu. Debele,
klimave zvezde plamtele su kao gnevni bogovi, plazeæi crvene jezike. One su
bile deca užasnih brakova, kada bi se dve zvezde sudarile, stopile i pale u
isti spljošteni prostor.
Videle su se i druge kojima æe se to desiti - kružile su jedna oko
druge, a petlje gasova lebdele su izmeðu njih kao uvrede. A bilo je i gorih
sluèajeva, kako smo primetili kraj spoljašnje ivice taložnog diska. Zvezde bi
bile rasporene, prosute, rastopljene do gnjecavih kugli. Palile su se u tami,
orbitirajuæa masa otpada nalik na siæušne purpurne glavice šibice koje
svetlucaju u prljavom džaku uglja.
A usred svega toga bile su najèudnije od svih zvezda. Brze, pre svega.
Svaka je bila polupokrivena maskom oblika polukugle. Maska je propuštala
infracrveno i potrajalo je dok sam shvatio šta se dešava.
Vidiš, polukugla maske lebdela je na stalnoj udaljenosti od zvezde.
Lebdela je na svetlosti, a sila teže je taèno poništavala spoljašnji pritisak
svetlosti. Maska je vraæala zvezdi polovinu njene svetlosti - vraæala je
vrelinu u rešo. Zato je sirota zvezda ispuštala lepe lukove i mlazeve mase.
Što je verovatno pomagalo opštem cilju.
Svetlo je sa jedne strane slobodno oticalo. Maska ga je zatvarala sa
druge. To je guralo zvezdu ka maski. No, maska je bila vezana za zvezdu silom
teže. Podešavala je položaj da bi održala odgovarajuæe rastojanje. No, što se
uboge zvezde ticalo, ona je i dalje mogla da baca svetlost u jednom pravcu. I
zato se pomerala na suprotnu stranu.
Neko je skupljao te zvezde u stado. Maske su ih pretvorile u fuzione
protonske motore. Sporo, ali efikasno. A stado se kretalo ka taložnom disku.
Neko je potpomagao apetit crne rupe.
Ko je mogao obaviti toliki posao? Nije bilo vremena da se sazna, tada.
Približavali smo se. Zagrevali smo se. Bilo je prokleto vruæina.
A sada, posle tolikih godina, preko brodskih prijemnika je išla masa
komunikacije. Kreštanje, pištanje, guštara zaslepljujuæe brzih šifri.
Signali su oèito bili upuæeni maškama koje su upravljale brodom. Kako da
odgovorimo?
I dalje smo mozgali o tome kada nam se ukazala prilièno prosta istina.
Brod nije prosto vozao maške okolo. On je i sam bio maška.
Nosio je više tipove maški, naravno. Ali i dalje je bio pripadnik
plemena, u neku ruku.
Kako smo se približavali, istekla je odrednica kursa koju smo izabrali.
Poèeli smo da usporavamo, ozbiljno. Magnetno grlo, koje je umanjilo brod, sada
se sabilo. Potom se nakrenulo, tako da nas je pristižuæa plazma zahvatala pod
uglom. To je okrenulo èitav brod - a takav stenjuæi, pucketajuæi, škripeæi
manevar nikada nisam èuo. Maške oèito nisu osetljive na zvuke.
Mi smo gotovo ogluveli. Potrajalo je nedelju dana.
Ali uspelo je. Brod se potpuno okrenuo, tako da se fuzioni mlaz našao
ispred nas. To nas je štitilo od èvrstog otpada na putanji - lepo ga je
spržio, sam pogon ga je pretvorio u jone.
Grlo je sad bilo iza nas, ali linije magnetnog polja nosile su deo
otpada okolo, i gurale ga u ralje velikog, debelog broda. Fuzioni plamenici
tresli su oplatu i zagrevali vazduh - ali naša oprema za održanje života
uspevala je da se izbori.
Èudo, zapravo. Bilo je dosta energije, pa smo sklopili bolje erkondišne.
To je bilo prilièno teško, u zagušujuæoj vrelini. Problem je bio - kuda da
izbacimo višak toplote? Frižideri ne uništavaju toplotu, samo je premeštaju.
Na kraju smo se odluèili da iskoristimo neka oružja maški. Zapravo to su
bili laseri, ali više su lièili na ogromne kanalizacione cevi. Divovske,
masivne stvari.
Štos kod lasera je da zraèe bolje od svega prirodnog. Temperatura višeg
sjaja, tehnièki reèeno. Da bi smanjio energiju u svojoj okolini, moraš imati
nešto toplije od nje. Tu su nam laseri pomogli. Zato smo višak toplote od
usporavanja ubacili u konvertore. A potom u pogon lasera. Brod je poèeo da
ispušta zrake ogromne energije, smanjujuæi našu.
Zato smo postali još sumnjièaviji. I preplašeni. Da li brod podnosi
izveštaj pretpostavljenima da se na njemu pojavila skupina štetoèina? Mi,
avanturisti, odjednom smo se oseæali strašno mali.
Brzo smo usporavali - imali smo jednu i po Zemljinu težu. Gadno. Kao da
si stalno debeo, a bez ijednog od zadovoljstava od sticanja tolike mase.
Preuredili smo zalihe i napravili bazene vode. Plutali smo tamo danima, samo
da izbegnemo težinu.
Vidik se konaèno rašèistio. Fuzioni pogon je radio na maksimumu energije
dok smo usporavali. Sada je postao optièki proziran, pa smo mogli da vidimo
kroz izduvni plamen. Prvo u crvenom - a to je bilo baš èudno.
Jasno smo mogli da vidimo smrt, èitav ogromni zid smrti. Hitao je ka
nama. A kako je to bilo...
3. CRKVENI MIŠEVI
"Kao da hoæeš da piješ iz prokletog vatrogasnog šmrka", reèe Najdžel.
"Šta to?" Nika je još bila mršava i bleda, ali njene crne oèi su
blistale kao živi klikeri, puni vedre inteligencije.
"Obrada ovih prokletih podataka." Najdžel nakrenu glavu da bi pogledao
èitav zid. Njegove svetlucave liskunske površine bile su nagnute pod prosto
nemoguæim uglovima, po nekom tajanstvenom obièaju maški.
Na tim površinama videle su se razlièite slike sa èitavog broda.
Kitnjasti mlazevi jonizovanog gasa. Molekulski oblaci, mastiljavo crni u
središtu, a sa plamenom što poigrava po izmuèenoj površini. Blistavo sjajne
zvezde kako prže oblake besnog gasa koji ih prigušuje.
摘要：

GregoriBenford,JEDRENJEBLISTAVOMVEÈNOŠÆUPrevelaZvezdanaŠelmiæPrologMETALOJEDCrnerupeimajuklimu,nekakvu.Svetloteèeiznjih.Crnilosenalaziusamomjezgru,alitrenjezagrevagasiprašinuštoprilaze.Titokovitrepereodizazvanogzraèenja.Brinuiholuje.Belousijanitornadikovitlajuseiusisavaju.Izogromnerupetaènousredištu...

展开>> 收起<<
Gregory Benford - Galactic Centre - 06. Sailing the bright eternity.pdf

共190页,预览38页

还剩页未读， 继续阅读

声明：本站为文档C2C交易模式，即用户上传的文档直接被用户下载，本站只是中间服务平台，本站所有文档下载所得的收益归上传人(含作者)所有。玖贝云文库仅提供信息存储空间，仅对用户上传内容的表现方式做保护处理，对上载内容本身不做任何修改或编辑。若文档所含内容侵犯了您的版权或隐私，请立即通知玖贝云文库，我们立即给予删除！

相关推荐

更多
立即下载
分类：外语学习 价格：5.9玖币 属性：190 页 大小：567.11KB 格式：PDF 时间：2024-12-23

开通VIP享超值会员特权

  • 多端同步记录
  • 高速下载文档
  • 免费文档工具
  • 分享文档赚钱
  • 每日登录抽奖
  • 优质衍生服务

作者详情

相关内容

更多

热门标签

高考理综 人际关系 配电装置 动力学连接体 力的合成 全宋诗作者索引 公务员考试
/ 190
评分 收藏
分享
立即下载 VIP免费下载
客服
关注